Svaki dan treba biti srećan što si živ
Pre neki dan sam gledao Farmu, kad je Viktorija parčencetom kartona čistila tuđe govno iz ženskog toaleta. Neka od žena ladno nije htela da sedne na dasku, već je kenjala kao skijaš, iz stojećeg položaja, pa je usrala dobar deo daske. Ajde što je usrala, to se svakom može desiti, ali za sobom nije počistila svoje govno. Pravi nedostatak domaćeg vaspitanja. Nisu je naučili da treba za sobom da očisti šolju. Slično iskustvo čišćenja tuđih govana, pored ostalih nebuloza, sam pod prinudom imao u vojsci.
STRUŽEM GOVNO
Neko se posr`o i unakazio šolju,
Odmah gubim za zivotom volju,
Ćutim,a glasno bi psovno,
jer moram da stružem to govno.
Još ako pustim da se zakori,
I ruka i glava ce da me zaboli.
Nista tvrđe od govneta kad zapekne,
A nema tople vode da odmekne.
Neko me je na redarstvo zovn’o,
Da naravno opet stružem govno.
A neke mrzi da povuku vodu,
I svoja govna da puste da odu.
Prvo se oni dobro iseru,
A bez da to i isperu,
Zato me je neko opet zovn’o ,
Da njihovo ja odstružem govno.
Stružem govno, stružem govno,
Stružem, stružem,a creva mi riču,
Napolje bi ona da ispiču,
Od smrada mi u stomaku kuva,
Pa ja pustim promaju da duva.
Necija su govna debela ko grane,
Kako tako nešto u čoveka stane?!
Kad taj sere ko da dete rađa,
Na šolji se on porađa.
Puca bulja, znoj mu čelo rosi,
Ali on nece da i vodu nosi,
I otera svoje licno sranje,
Govana bi bilo mnogo manje.
Ovako me je opet neko zovn’o,
Pa ja moram sad da stružem govno,
Stružem govno, stružem govno.
Kako sam nabasao na EMO pokret? Sasvim slučajno. Dečak, osmi razred, mi je prebacio neke sličice na mobilni, neke zafrkancije, i između ostalih, bile su tu i crtaći Emoovaca. Šta je sad ovo, pitao sam se, iznenađen i onda sam prošvrljao po netu. Prva vest na kuju sam naišao je bila samoubistvo nekih tinejdžera koji su obožavali EMO pokret, jedna devojčica se obesila jer je smatrala da će to impresionirati ostale Emooovce, dok su se dvoje tinejdžera preko neta dogovorili da izvrše samoubistvo u isti dan. Zatim sam pročitao da je pokret počeo 2002. a svoj vrhunac dostigao 2004.u modi, muzici, kao stil života. Svaki tinejdžer koji bi hteo da bude označen kao Emoovac morao bi da obuče uske pantalone (može i ženske), majice dva broja manje (obavezno), da napred ima crne pramenove do pola lica, a pozadi kratki jež stil frizure, sve to začinjeno sa nekim tamnim senkama. Od nakita, tu su pertle oko zgloba, ili narukvice, komadi kože, sa dugim tankim šalovima i debelim naočarima sa izbačenim ivicama. Muzika je bila veliki deo EMO pokreta, a bend koji je bio pokretač toga bio je Taking Back Sunday (moram priznati da sam tad prvi put čuo za njih, a ostali bendovi su Thursday, The Used, Thrice, or Bright Eyes (takođe nikad čuo, baš sam muzički neobrazovan, najgore, ni na tv -u nikad nisam video ni čuo neku njihovu pesmu koja bi mi zapala za oko, očito nisam gledao popularne kanale. Motivi na majicama Emoovaca su bile ovce (Emo-ovce?!), ajkule i pirati. Baš sam bio zbunjen, postao sam pravi znak pitanja.
Odeljenje za visoko rizične trudnoće. Lekari i osoblje su dobri i izuzetno ljubazni za razliku od Beograda gde je osoblje hronično nadrkano i neprijateljski nastrojeno (a tamo je sve nalickano), ali, nažalost, para za krečenje nema. Da li je bolje trpeti nadrkano osoblje, ili kragujevačke bubašvabe? Moja žena se opredelila za ovo drugo.
Duh Džima Morisona prestravio istoričara
Duh Džima Morisona, tragične rok legende, je prestravio istoričara muzike, nekon što se pojavio na fotografiji koja je snimljena na grobu pevača Doorsa.
Slika Breta Mejsnera iz 1997. je snimljena pored rokerovog groba na groblju Per Lašez, u Parizu u Francuskoj, ali pisac nije primetio prikazu nalik Morisonu iza sebe dok nije ponovo izradio snimak 2002. i postavio ga na net.
Autentičnost fotografije su potvrdili eksperti i sada se koristi da promoviše novu knjigu: Duhovi uhvaćeni na filmu 2: Fotogrfije neobjašnjenog.
Ali,Mejsner sada tvrdi da žali što je posetio Morisonov grob jer mu je od tada krenulo naopako.
Britanskom listu Daily Express je izjavio da mu se brak raspao, a da mu je blizak prijatelj umro od overdoza, a postao je i meta Morisonovih obožavalaca koji tvrde da ih pohodi duh ove rok zvezde.
On kaže: " U početku je bilo interesantno videti koliko ljudi je osetilo duhovnu povezanost sa Džimom i fotografijom, ali sada celokupan doživljaj izgleda negativan."
Ne znam zašto gomila ljudi ima potrebu da priča kako će da ide da se tušira, kako treba da se kupa, kako se sinoć tuširala ili kako je kupila novu kupku, pa će da je proba kad se istušira. Koga još zanima što se neko kupa? Da li to oni žele da naglase da su uredni i čisti, kako vode računa o ličnoj higijeni? Ili da se drugi kupaju manje, a smrde više? Kad počnu s takvim pričama dođe mi da idem s pričom kako sam se lepo iskenjao, kako sam sat vremena sedeo na šolji, usput pročitao pola novina i razmišljao o smislu života. Priče o fiziološkim potrebama mi stvarno idu na nerve, a naročito ova o kupanju. Gotovo uvek mogu da znam ko će je pomenuti i kada. Kao da nema ni o čemu drugom da se priča. Kao da su glavne stvari u žvotu kupanje i spremanje jela. Drugih nema i ne treba da postoje. Kupanje stoji na pijedestalu ovenčano zlatnim vencom, nepobedivo i nedodirljivo. Toliko kupanja naokolo, koža se prosto istanjila da se providi, telesna mast više ne postoji, mali dodir sa prljavštinom izaziva najgore bubuljice i infekcije nepoznate u svetu medicine, sve dlačice su počupane i uredno izbrijane ili izdepilirane, svaki dan je za kupanje, nije više samo nedelja rezervisana i nemoj slučajno da sam vas video neokupane!!!
Volela sam te od prvog dana,
tvoj izgled, pogled i grub glas,
način na koji te gleda cela kafana
iako te pratio zao glas.
I svi te vole , svi ti se dive
i stvarno, stvarno je šteta
što takvi kao ti kratko žive
i što mi te uze sudbina kleta.
I dok ležim na intenzivnoj nezi
zbog zalutalog metka,
razmišljam o našoj kratkotrajnoj vezi
koja se završi tog crnog petka.
Ne sećam se tačno koliko tad sam imao godina. Čini mi se da bejah osmi razred, ili prva godina srednje. Ne znam ni ko mi je preporučio tu emisiju, da li sam video reklamu na tv- u, ili u novinama, znam samo da sam se posle prvog slušanja žestoko navukao. Emisiju je vodila Dragana Kaucki, dama sa predivnim glasom, a išla je petkom odnegde 8 ili 9 do ponoći. Zvala se „Muzički drakstor zabavne muzike“. Privukla me je tematika, pravi mamac za tinejdžera – u emisiji je Dragana čitala pisma tinejdžera u kojima bi oni iznosili svoje trenutno stanje uma, svoju konfuziju u prvim susretima sa ljubavlju, pozdravljali bi one u koje su zaljubljeni, a na kraju bi poželeli neku muzičku želju i ta pesma bi išla nakon čitanja nekoliko pisama. Pisama bi bilo toliko da se nikako nisu mogla sva pročitati u jednoj emisiji, pa su neka stizala na red tek posle 2 ili 3 sedmice. Uvek sam voleo da piskaram, pa sam i ja slao pisma, čini mi se da sm ih poslao 2 ili 3. Međutim, ni jedno moje pismo nije došlo na red, izgubilo se negde u tom moru i završilo verovatno u kontejneru ili negde u kotlarnici. To me nije obeshrabrilo, pa sam i dalje slušao emisiju sve do ponoći, pa čak ni u grad ne bih hteo da idem, a kad se zna da je tih godina petak bio jedan od najradosnijih dana, jer je u istom mahu bio i kraj škole i dan za izlaske, može se videti kolika je bila moja želja da ostanem kod kuće i slušam radio. Magija je bila mnogo jaka, nestvarna i nakon toga se nikad više nije javila. Posle mnogo godina, videh reči i čuh pesmu „Video killed the radio star“. Da li je televizija stvarno ubila radio? Možda, slike su lepršavije, za njih treba manje napora, lakše se vare. Danas se radio sluša na putu od kuće do posla.
Kad porasteš i dobiješ
dovoljan broj godina
onda te sve seća
na detinjstvo.
Dovoljan je neki
miris ili zvuk
da prizove sećanje
tebe klinca
u određenom momentu.
Dovoljno je da probaš Koktu ili Pez
pa da se setiš
mora i Diznijevih figurica.
Nisam znao šta je to
što Amere seća na detnjstvo
ali preko interneta
bolje reći preko četa
saznah da to su Lava lampe
koje su svi želeli da imaju
kao mali.
Nezaobilazan detalj u
svakoj sobi
šarene i lepe
pomalo kičaste.
Nisam znao šta su
ali net je čudo
pa odmah sliku nađoh
pa odmah razbih nevinost
te nisam više bio
lava lamp virgin.
Treba li poubijati pse lutalice?
I te kako treba. Ljubitelji pasa će me sad popljuvati, međutim, da je neka džukela uradila ovo na gornjoj slici njihovoj domaćoj životinji ili ne daj Bože detetu, i oni sami bi joj presudili na licu mesta da mogu. Džukci su sad zakonom zaštićeni, postali su pravi mali bogovi, šetaju se u čoporima po gradovima i selima i kad im na pamet padne kolju i sakate. Šteta naravno ne može da se naplati, a ako ti uzmeš pravdu u svoje ruke, onda lepo tebe ošamare po džepu. Ko će nekome da plati pretrpljeni strah i ležanje u bolnici? Samo će da ih, eventualno, kastriraju i puste na slobodu. Ranije bi lovci zašli i potamanili gamad, a sad u svakom mestu strepiš od njih. U lepoj nam zemlji Srbiji.
Šareno proleće (Uh, što volim maj)
Jadni poslanici ne mogu da koriste bolovanje, zbog jednog ili dvojice odsutnih ne mogu da se donesu novi zakoni, pa predlažu uvođenje rezervnih poslanika, a to bi naravno još više koštalo budžet koji je ionako u kolapsu. Još jedna od igrarija onih koji se poigravaju sa svima nama. Više me neće videti na glasanju, pa makar mi i neko i ukrao glas i glasao umesto mene, izbori me više niše neće videti. Sad bih sebe išibao što sam svojevremeno išao na proteste. Poslanici se tuku, govore prostote na skupštini pred milionskim auditorijumom, bukvalno se zajebavaju tamo, umesto da predstavljaju primer, ljude na koje će se drugi ugledati. Šta možemo mi, obični smrtnici da očekujemo, kad su oni tako neozbiljni. Kao da su u pozorištu, a ne u Skupštini.
Juče se otvorila nova prodavnica Inter Ex-a u gradu. Poveli smo klinca da vidi tortu dugačku deset metara. Klinac je stajao do stola sa tortom i radovao se. Onda je stigao jedan drugi dečak , duplo veći od njega i stao ispred njega, ne dozvoljavajući mu da vidi bilo šta. Okružili su ga ljudi sa svih strana, onemogućivši pristup kumi koja je stajala iza njega. Došao je čovek sa papirnim tanjirićima, a onda kao da je đavo ušao u te ljude naokolo, počeli su da se guraju kao da tortu nikad u životu nisu videli, nisu obraćali pažnju ni na jedno dete koje je stajalo ispred, pa ni na mog klinca. Svakim trenutkom sve više se gurahu kao stoka kad je zatvorena u oboru, pa joj se da da jede odjednom. U stomaku poče da mi ključa, jer sam video šta može da bude kad rulja podivlja. Rekoh kumi da izvuče mog sina iz reda, a ona mi samo bespomoćno odgovori da ne može zbog ovih ispred nje. E, tu već pobesnim, odem do nje i bukvalno počnem da razmičem ljude da bih došao do klinca, ne obazirući se ni na koga.
- Šta se guraš?, reče mi gospođa pored.
- Samo dete da uzmem.
- Pa i mi imamo decu, što nisi stao na vreme, dodade veštica misleći da se ja guram zbog torte, a ne da bih izvadio malog. E, tu mi je pukao film.
- Nemoj da ti sad udarim šamarčinu!, viknuh na nju besno, vukući malog iz mase.
- Ma nemoj?!, nastavi ona.
- Jeb’o ti pas mater!, proderah se i izađoh sa malim, koji je protestvovao zbog torte.
Ne volim kad ljudi izvuku ono najgore iz mene, ali mislim da je dosta bilo okretanja drugog obraza, stoka razume samo jedan jezik , jezik sile - oko za oko, zub za zub.
Pazi brate, cigani te prate,
ako te `uvate, će da te mlate,
treniraj karaaaateeeeee,
KA - RA - TE!
SMF
Milan je stajao kod prozora, zagledan u jesenji dan. Pogled mu je bio prazan, beživotan. Nije primećivao šta se oko njega dešava. Sestre su prolazile pored njega, neka u beloj, neka u zelenoj uniformi. Svaka je išla svojim poslom, ili da obiđu brojne pacijentkinje ili u operacionu salu. Ni one nisu njega primećivale, bio im je poput inventara, poput kolica koje su gurale kad idu da isporuče terapiju.
Napolju, čovek je čistio lišće. Milan se odjednom zagleda u njega. Ni sam ne zna da li je to bilo zbog čovekovih cipela, koje su mu se učinile toliko smešne sa svojim špicastim vrhom, od čega je dobio iznenadnu želju da prsne u smeh.
„Kakve cipele gaze suvo lišće, da li moguće da mu je to deo radne uniforme?“, pomislio je Milan. Poče sa pažnjom da zagleda čoveka. Bio je ćelav, i nosio je neku staru jaknu preko koje je imao prsluk. Bio je okrugao, sa povećim stomakom. Ali, to mu nije smetalo da grabi sa snagom i entuzijazmom mladića.Lišće je šuštalo, bežalo tamo-amo, ali se on nije predavao, grabio je i grabio dok nije napravio nekoliko jednakih gomilica. Milanu se učinilo da se nije čak ni preznojio, to je za njega bio svakodnevni posao na koji je naviknut, radio je ga je sa rutinom i verovatno nije mislio ni o čemu. Za čas se bio izgubio Milanu iz vida. Onda ga Milan vide kako se vraća. U ruci je imao parče kartona i upaljač. Kresnuo je i vatra upali karton, koji prinese lišću, a ono suvo kao barut planu iz momenta. Sunuše plamičci uvis ubrzo iz svih gomilica. Dim vetar potera ka Milanu, probi se njegov opori miris kroz zatvoren prozor i zapara mu nozdrve. Milan je bio hipnotisan plamičcima, zurio je u njih netremice.
„Umire staro lišće, umire i pretvara se u prah. Ali, na proleće će odatle, iz tog zgarišta, iz te posivele zemlje, da nikne mlada zelena trava“, mislio se još uvek setan. Život će pobediti opet.
„Kako je dosadan ovaj posao svake jeseni“, mislio je domar dok je privodio kraju svoju dnevnu obavezu. „ Jedva čekam da završim i da negde popijem pivo, da sperem ovu dimčinu iz grla“.
