Milan je stajao kod prozora, zagledan u jesenji dan. Pogled mu je bio prazan, beživotan. Nije primećivao šta se oko njega dešava. Sestre su prolazile pored njega, neka u beloj, neka u zelenoj uniformi. Svaka je išla svojim poslom, ili da obiđu brojne pacijentkinje ili u operacionu salu. Ni one nisu njega primećivale, bio im je poput inventara, poput kolica koje su gurale kad idu da isporuče terapiju.

Napolju, čovek je čistio lišće. Milan se odjednom zagleda u njega. Ni sam ne zna da li je to bilo zbog čovekovih cipela, koje su mu se učinile toliko smešne sa svojim špicastim vrhom, od čega je dobio iznenadnu želju da prsne u smeh.

„Kakve cipele gaze suvo lišće, da li moguće da mu je to deo radne uniforme?“, pomislio je Milan. Poče sa pažnjom da zagleda čoveka. Bio je ćelav, i nosio je neku staru jaknu preko koje je imao prsluk. Bio je okrugao, sa povećim stomakom. Ali, to mu nije smetalo da grabi sa snagom i entuzijazmom mladića.Lišće je šuštalo, bežalo tamo-amo, ali se on nije predavao, grabio je i grabio dok nije napravio nekoliko jednakih gomilica. Milanu se učinilo da se nije čak ni preznojio, to je za njega bio svakodnevni posao na koji je naviknut, radio je ga je sa rutinom i verovatno nije mislio ni o čemu. Za čas se bio izgubio Milanu iz vida. Onda ga Milan vide kako se vraća. U ruci je imao parče kartona i upaljač. Kresnuo je i vatra upali karton, koji prinese lišću, a ono suvo kao barut planu iz momenta. Sunuše plamičci uvis ubrzo iz svih gomilica. Dim vetar potera ka Milanu, probi se njegov opori miris kroz zatvoren prozor i zapara mu nozdrve. Milan je bio hipnotisan plamičcima, zurio je u njih netremice.

„Umire staro lišće, umire i pretvara se u prah. Ali, na proleće će odatle, iz tog zgarišta, iz te posivele zemlje, da nikne mlada zelena trava“, mislio se još uvek setan. Život će pobediti opet.

„Kako je dosadan ovaj posao svake jeseni“, mislio je domar dok je privodio kraju svoju dnevnu obavezu. „ Jedva čekam da završim i da negde popijem pivo, da sperem ovu dimčinu iz grla“.