Čitam
ja tako neki dan No one here gets out alive, biografiju Doorsa,
pokušavajući da proniknem u ličnost Kralja guštera po ko zna koji put,
ovaj put iz ugla novinara i momka koji je radio za njih, odgovarao je na
pisma mnogobrojnih fanova još kao tinejdžer i već pri samom kraju
nabasam na datum koji sam i zaboravio, 3.jul davne 1971. Čudna
koincidencija, proguglam malo po netu i vidim da je prošlo 4 decenije,
da su se fanovi, i mladi i malo stariji, okupili na pariskom groblju Per
la Šez, sa dva originalna člana, Rej Manzarekom i Robijem Krigerom, da
zajedno odaju poštu svom idolu i prijatelju, Džejmsu Daglasu Morisonu,
rok legendi, nekadašnjoj zvezdi vodilji grupe The Doors, čija slava i
popularnost i danas traje i nije izbledela uprkos tolikoj vremenskoj
distanci. Prethodno pročitavši dve biografije pisane od strane njegovih
prijatelja i kolega iz benda Riders on the storm od Džona Densmora,
bubnjara i Light my fire od Reja Manzareka, klavijaturiste, video sam
kolika je gromada Džim bio, inteligentni pesnik, roker koji je išao
ispred svog vremena, ali sa druge strane i neopevana budala (jerk),
koji je umeo itekako idiotski da se ponaša prema svojim prijateljima,
kad bi ih plašio viseći na terasama iznad ambisa, ili do ludila dovodio
svoju devojku i "kosmičkog partnera - sapatnika", Pamelu, varajući je
gde god je stigao i menjajući raspoloženja prema njoj od izliva nežnosti
do grubosti jednog sadiste. Rej je to dobro rekao da je u Džimu
obitavao i Džimbo i kad god bi ovaj drugi izašao i prevagnuo, došlo bi
do nekog incidenta ili katastrofe. Zbog toga je Džimbo, alter ego nalik
Mister Hajdu, bio Rejova najveća noćna mora. Možda ga je i on naveo da
krene sa omiljenom drogom svoje devojke, heroinom, iako se užasavao
igle, pa ga je najverovatnije ušmrknuo i overdozirao u pariskom klubu( u
kombinaciji sa alkoholom), da bi bio prenešen u hotelsku sobu.Zvanična
verzija smrti je bio srčani napad koji se desio u kadi, međutim
obdukcije nikad nije bilo, a Pamela je svoju tajnu odnela u smrt, tri
godine posle svog dragog, nikada se ne oporavivši posle njegove smrti. I
sama je skončala od overdoza heroinom. Brilijantni um koji je imao
viziju da će da bude treći, posle Dženis i Hendriksa, koga će slava i
poroci dotući. A samo je želeo da pobegne od svega i da bude pesnik, a
ne lider benda koji poziva na pobunu, ne onaj od koga se uvek očekivao
neki novi i veći ispad na koncertu.
Rodio sam se 5 godina kasnije,
za Morisona sam saznao tek u srednjoj školi, ali me njegov lik i danas
opčinjava, čak pomalo i žalim što nisam živeo u njegovom vremenu. 6
albuma su Dorsi napravili, bez kompilacija, poslednji je bio L.A.
Woman.Neke pesme bih mogao slušati opet i ponovo, po hiljaditi put,
većinu znam i napamet. Ako ikada u životu odem u Pariz, tamo bih otišao
prvo, pre Ajfelove kule i Luvra. Jer Mr Mojo Risin, ustaje u mom srcu po
ko zna koji put.
I obradovao se ja teko, konačno dolazi nešto malo više bendova u naš
grad, neke odavno nisam čuo uživo poput Block out i Darkwood dub ali
nisam bio dalekovid da na vreme kupim kartu, jer računah, po svim
statistikama ovde ljudi više slušaju narodnjake, pa nema ni potrebe da
kupujem kartu deset dana unapred. Ali, nisam računao na okolne gradove,
ni na to da će ljudi gladni koncerata pohrliti u Čačak na taj događaj.
Odem do kafića gde su se prodavale karte, a tamo mi vele da ih nema i da
ih kupim na ulazu. Onda opet napravim grešku, jednostavno se sve to
veče urotilo protiv mene, krenem sat vremena kasnije i to taksijem,
Taksista me pita, pošto je video gužvu ispred, šta se to dešava, ja mu
objasnim ko sve to treba da svira, a on reče da je i on voleo Bjesove.
Izađem i postane mi malo čudno što ta raja još nije ušla, sede po
trotoaru, cirkaju pivdžan iz dvolitarki, sve dugokosi momci i crvene
devojke (bar 2-3 crvene sam video). Tu se ispozdravljah sa nekima što
sam ih poznavao od ranije koji mi rekoše da je unutra krcato, da nema
više karata i da obezbeđenje više nikog ne pušta. E, izem ti sreću. Još
se napolju ništa ni ne čuje, tako da počeh da šetam tamo - amo, da
pocupkujem i da razmišljam da li i ja da zveknem ovde ispred pivo u nadi
da ću ući. Posle pola sata sam postao suviše nervozan i rešio da ovo
ipak nije moj dan i da treba da se vratim kući. Kupih čokoladicu na
trafici i krenuh lagano. Sutradan mi drugar reče da je on bio, i da
nije mogao da izdrži zbog vrućine, da je izašao posle 45 minuta i da je
kartu ustupio nekom klincu. E , jebi ga, baš, to je bilo malo pošto sam
ja otišao. Nekada je dovoljno samo malo biti strpljiv i malo sačekati,
ali kad se neda, onda se neda.
Duh Džima Morisona, tragične rok legende, je prestravio istoričara
muzike, nekon što se pojavio na fotografiji koja je snimljena na grobu
pevača Doorsa. Slika Breta Mejsnera iz 1997. je snimljena pored
rokerovog groba na groblju Per Lašez, u Parizu u Francuskoj, ali pisac
nije primetio prikazu nalik Morisonu iza sebe dok nije ponovo izradio
snimak 2002. i postavio ga na net. Autentičnost fotografije su
potvrdili eksperti i sada se koristi da promoviše novu knjigu: Duhovi
uhvaćeni na filmu 2: Fotogrfije neobjašnjenog. Ali,Mejsner sada tvrdi da žali što je posetio Morisonov grob jer mu je od tada krenulo naopako.
Britanskom listu Daily Express je izjavio da mu se brak raspao, a da mu
je blizak prijatelj umro od overdoza, a postao je i meta Morisonovih
obožavalaca koji tvrde da ih pohodi duh ove rok zvezde. On kaže: "
U početku je bilo interesantno videti koliko ljudi je osetilo duhovnu
povezanost sa Džimom i fotografijom, ali sada celokupan doživljaj
izgleda negativan."
Sve se fino namestilo. Prva smena, pa nisam morao da pitam za zamenu.
Krenuo na vreme, u 3.10. Usput pročitao novine i pogledao pola filma.
Zvao Lesu da mi objasni kako da stignem do Arene. Malo gradski, malo
peške i stigoh. Svud naokolo idu fanovi sa majicama Iron Maiden. Duga
kosa na svakom drugom muškarcu. Nalazim frenda sa još trojicom
zemljaka. Ista ekipa kao i prošli put. Piju pivo iz flajke. Prava domaća atmosfera. Pridružujem im se i flajka
ide u krug kao nekad. Devojčica koja stoji ispred nas ima zanimljiv
friz, obrijana sa obe strane glave. Nailazi bus sa fanovima, Masa nema
nameru da se pomeri i propusti ga. Jedan fan iz busa palaca jezikom kao
kobra na devojku ispred. Prodaju se crveni svetleći rogići. U sedam
počinju da puštaju. Pivo se iskapljuje i ulazi se. Prvi put u Areni,
zanimljivo mi se čini, blješte reflektori , ogroman stejdž. Slika
Laureen Harris, sa natpisom Calm before the rain. Pivom prekraćujemo čekanje do predgrupe. Laureen počinje da peva, a mi shvatamo da nismo
trebali ići do wc – a, jer smo se posle toga jedva vratili do istog
mesta, 2 metra iza ograde fan pita, jer su se fanovi već zgusnuli. Nije
ni čudo, uz sve one buseve napolju, Bosna i inostranstvo i to samo oni
što sam ih video, koji su se parkirali u blizini. Laureen izgleda
dobro, nije ni zvuk loš, ali se ipak čekaju zvezde večeri. Predgrupa je
završila u 8, a do 8.30 traju pripreme. Onda se na video bimu
pojavljuje avion koji se spušta na kojem velikim slovima piše Iron
Maiden. I baaaam. Počinje gurka na prvu pesmu u kojoj mi naočare,
kao na opruzi, skaču sa glave i jure ka podu (već u glavi slika million
staklića, iskrivljenog okvira i krik : O, neeeeeee!), kad u poslednjem
momentu uspevam da ih uhvatim i kamen mi pada sa srca. Svetla se pale.
Scenografija omotaPowerslave dominira, sa zidom
u fazonu Egipta, sa hijeroglifima, ulaz u veliku piramidu koji se
sužava i krije mistiku na kraju. Naravno,
fanovi pevaju sve vreme, znaju gotovo sve pesme napamet, ruke u
vazduhu, čak su i ljudi na tribinama poustajali i svi se sabili ka
ogradi. “Volite li poeziju?”, pita Brus, i ja već znam da će svirati
moju omiljenu “Rime of the ancient mariner”, uzvikujem to, derem se iz
sveg grla i ona počinje, dok se pojavljuje slika starog broda, a
stepenicama zaraslim u morske trave. Na “Powerslave”,
Brus nosi masku u stilu Faraona, na “The trooper”, je opet, kao i
prošli put u uniformi Crvenog mundira i maše Britanskom zastavom, na
Iron Maiden se pojavljuje Edi i uperuje pištolj u masu. 22 Accacia avenue, Wrathchild,
Fear of the dark, Aces high… Neko Brusu dobacuje neko pile. “Ah, to bi
mogla biti večera”, veli on . Na bis idu Number of the Beast , pa
pevajući “Living on the razor’s edge”, balansira Brus na “The evil that
men do” i konačno “Sanctuary” zatvara nastup
“Zveri”. Skakanje i pevanje. Na svaku pesmu. A na sebi imam vijetnamku
sa uloškom koju ne mogu nigde da ostavim. To je doprinelo da se
pregrejem na samom kraju koncerta, pa sam morao da čučnem pored mix
pulta. To je bilo dovoljno da se povratim. Kontam da neću stići na bus,
ali šta mari, sledeći je u 4 ujutru, tako da svakako mogu stići na
posao. Neverovatan osećaj koji će me dugo pratiti. Prava milina.
Na prošlom sam koncertu bio blizu prvih redova (nisam mogao dalje zbog
velike gužve u hali na Sajmu), a verovatno ću posetiti i ovaj koji je
najavljen za sledeću godinu u Areni. Očekujem dobru svirku, atmosferu i
scenografiju kao i prošlog puta. Fanovi Maidena se već, verujem,
raspituju kada će početi prodaja karata, neki planiraju da kampuju ako
treba da bi kupili kartu na vreme, a mene brine samo da li će to biti
radni dan, i kako da tada ne radim (nisam još pogledao u kalendar za
2009.) Grrrr, sad sam video da sam druga smena tad, ali se nadam da ću moći dobiti slobodan dan. To se ne bi smelo propustiti.
Odavno sam hteo da imam knjigu "Light my fire " od Reja Manzareka,
klavijaturiste grupe The Doors. Problem je bio što je ni u kakvoj
knjižari nisam sreo, a direktno naručivanje nije dolazilo u obzir jer
kod nas još ne funkcioniše PayPal sistem. Rekoh, da pokušam sa domaćim
sajtom i bingo, otkrih tako knjižaru Most iz Beograda preko koje je to
moguće učiniti, i to preko njihovog sajta, bitno je samo da se navede
isbn broj knjige i naziv, nakon čega vam oni pošalju predračun. Ako vam
se cena svidi, vi to uplatite u najbližoj banci, kao što sam ja učinio
i čekate. Mana je ta što mora da se čeka, jer sam ja knjigu platio
krajem avgusta , a stigla mi je krajem oktobra, ali je bitno da je
stigla. Oni vas onda obaveste i zavisno od toga koju ste opciju
izabrali, knjigu preuzimate u knjižari ili vam stiže na kućnu adresu,
za šta plaćate poštarinu od oko 300 dinara. Tako sad mogu da vidim i
taj pogled na život Doorsa, pošto sam već pročitao biografiju benda
koju je takođe iz prve ruke pisao bubnjar, Džon Denzmor, a koju mi je
koleginica donela iz SAD (najlepš joj hvala), a zove se Riders on the
storm. Dakle, svaku knjigu sa neta moete naručitiovde.
10. septembra izašao je novi album grupe Metallica (nešto ranije i na piratskim sajtovima). Zove se Death Magnetic. Za sada sam video samo jedan spot ‘The Day That Never Comes’ u kome se pojavljuje i naš Yugo (pogledajte ga, zanimljiva je pričica), a zvuk je kao nekadašnja Metallica. Evo ga i omot i spisak pesama:
That Was Just Your Life The End Of The Line Broken, Beat & Scarred The Day That Never Comes All Nightmare Long Cyanide The Unforgiven III The Judas Kiss Suicide & Redemption My Apocalypse
