Kako sam nabasao na EMO pokret? Sasvim slučajno. Dečak, osmi razred, mi
je prebacio neke sličice na mobilni, neke zafrkancije, i između
ostalih, bile su tu i crtaći Emoovaca. Šta je sad ovo, pitao sam se,
iznenađen i onda sam prošvrljao po netu. Prva vest na kuju sam naišao
je bila samoubistvo nekih tinejdžera koji su obožavali EMO pokret,
jedna devojčica se obesila jer je smatrala da će to impresionirati
ostale Emooovce, dok su se dvoje tinejdžera preko neta dogovorili da
izvrše samoubistvo u isti dan. Zatim sam pročitao da je pokret počeo
2002. a svoj vrhunac dostigao 2004.u modi, muzici, kao stil života.
Svaki tinejdžer koji bi hteo da bude označen kao Emoovac morao bi da
obuče uske pantalone (može i ženske), majice dva broja manje
(obavezno), da napred ima crne pramenove do pola lica, a pozadi kratki
jež stil frizure, sve to začinjeno sa nekim tamnim senkama. Od nakita,
tu su pertle oko zgloba, ili narukvice, komadi kože, sa dugim tankim
šalovima i debelim naočarima sa izbačenim ivicama. Muzika je bila
veliki deo EMO pokreta, a bend koji je bio pokretač toga bio je Taking
Back Sunday (moram priznati da sam tad prvi put čuo za njih, a ostali
bendovi su Thursday, The Used, Thrice, or Bright Eyes (takođe nikad
čuo, baš sam muzički neobrazovan, najgore, ni na tv -u nikad nisam
video ni čuo neku njihovu pesmu koja bi mi zapala za oko, očito nisam
gledao popularne kanale. Motivi na majicama Emoovaca su bile ovce
(Emo-ovce?!), ajkule i pirati. Baš sam bio zbunjen, postao sam pravi
znak pitanja.
Odeljenje za visoko rizične trudnoće. Lekari i osoblje su dobri i
izuzetno ljubazni za razliku od Beograda gde je osoblje hronično
nadrkano i neprijateljski nastrojeno (a tamo je sve nalickano), ali,
nažalost, para za krečenje nema. Da li je bolje trpeti nadrkano
osoblje, ili kragujevačke bubašvabe? Moja žena se opredelila za ovo
drugo.
Ne znam zašto gomila ljudi ima potrebu da priča kako će da ide da se
tušira, kako treba da se kupa, kako se sinoć tuširala ili kako je
kupila novu kupku, pa će da je proba kad se istušira. Koga još zanima
što se neko kupa? Da li to oni žele da naglase da su uredni i čisti,
kako vode računa o ličnoj higijeni? Ili da se drugi kupaju manje, a
smrde više? Kad počnu s takvim pričama dođe mi da idem s pričom kako
sam se lepo iskenjao, kako sam sat vremena sedeo na šolji, usput
pročitao pola novina i razmišljao o smislu života. Priče o fiziološkim
potrebama mi stvarno idu na nerve, a naročito ova o kupanju. Gotovo
uvek mogu da znam ko će je pomenuti i kada. Kao da nema ni o čemu
drugom da se priča. Kao da su glavne stvari u žvotu kupanje i spremanje
jela. Drugih nema i ne treba da postoje. Kupanje stoji na pijedestalu
ovenčano zlatnim vencom, nepobedivo i nedodirljivo. Toliko kupanja
naokolo, koža se prosto istanjila da se providi, telesna mast više ne
postoji, mali dodir sa prljavštinom izaziva najgore bubuljice i
infekcije nepoznate u svetu medicine, sve dlačice su počupane i uredno
izbrijane ili izdepilirane, svaki dan je za kupanje, nije više samo
nedelja rezervisana i nemoj slučajno da sam vas video neokupane!!!
Ne sećam se tačno koliko tad sam imao godina. Čini mi se da bejah osmi
razred, ili prva godina srednje. Ne znam ni ko mi je preporučio tu
emisiju, da li sam video reklamu na tv- u, ili u novinama, znam samo da
sam se posle prvog slušanja žestoko navukao. Emisiju je vodila Dragana
Kaucki, dama sa predivnim glasom, a išla je petkom odnegde 8 ili 9 do
ponoći. Zvala se „Muzički drakstor zabavne muzike“. Privukla me je
tematika, pravi mamac za tinejdžera – u emisiji je Dragana čitala pismatinejdžera
u kojima bi oni iznosili svoje trenutno stanje uma, svoju konfuziju u
prvim susretima sa ljubavlju, pozdravljali bi one u koje su
zaljubljeni, a na kraju bi poželeli neku muzičku želju i ta pesma bi
išla nakon čitanja nekoliko pisama. Pisama bi bilo toliko da se nikako
nisu mogla sva pročitati u jednoj emisiji, pa su neka stizala na red
tek posle 2 ili 3 sedmice. Uvek sam voleo da piskaram, pa sam i ja slao
pisma, čini mi se da sm ih poslao 2 ili 3. Međutim, ni jedno moje pismo
nije došlo na red, izgubilo se negde u tom moru i završilo verovatno u
kontejneru ili negde u kotlarnici. To me nije obeshrabrilo, pa sam i
dalje slušao emisiju sve do ponoći, pa čak ni u grad ne bih hteo da
idem, a kad se zna da je tih godina petak bio jedan od najradosnijih
dana, jer je u istom mahu bio i kraj škole i dan za izlaske, može se
videti kolika je bila moja želja da ostanem kod kuće i slušam radio.
Magija je bila mnogo jaka, nestvarna i nakon toga se nikad više nije
javila. Posle mnogo godina, videh reči i čuh pesmu „Video
killed the radio star“. Da li je televizija stvarno ubila radio? Možda,
slike su lepršavije, za njih treba manje napora, lakše se vare. Danas
se radio sluša na putu od kuće do posla.
I te kako treba. Ljubitelji pasa će me sad popljuvati, međutim, da je
neka džukela uradila ovo na gornjoj slici njihovoj domaćoj životinji
ili ne daj Bože detetu, i oni sami bi joj presudili na licu mesta da
mogu. Džukci su sad zakonom zaštićeni, postali su pravi mali bogovi,
šetaju se u čoporima po gradovima i selima i kad im na pamet padne
kolju i sakate. Šteta naravno ne može da se naplati, a ako ti uzmeš
pravdu u svoje ruke, onda lepo tebe ošamare po džepu. Ko će nekome da
plati pretrpljeni strah i ležanje u bolnici? Samo će da ih, eventualno,
kastriraju i puste na slobodu. Ranije bi lovci zašli i potamanili
gamad, a sad u svakom mestu strepiš od njih. U lepoj nam zemlji Srbiji.
Jadni poslanici ne mogu da koriste bolovanje, zbog jednog ili dvojice
odsutnih ne mogu da se donesu novi zakoni, pa predlažu uvođenje
rezervnih poslanika, a to bi naravno još više koštalo budžet koji je
ionako u kolapsu. Još jedna od igrarija onih koji se poigravaju sa
svima nama. Više me neće videti na glasanju, pa makar mi i neko i ukrao
glas i glasao umesto mene, izbori me više niše neće videti. Sad bih
sebe išibao što sam svojevremeno išao na proteste. Poslanici se tuku,
govore prostote na skupštini pred milionskim auditorijumom, bukvalno se
zajebavaju tamo, umesto da predstavljaju primer, ljude na koje će se
drugi ugledati. Šta možemo mi, obični smrtnici da očekujemo, kad su oni
tako neozbiljni. Kao da su u pozorištu, a ne u Skupštini.
Juče
se otvorila nova prodavnica Inter Ex-a u gradu. Poveli smo klinca da
vidi tortu dugačku deset metara. Klinac je stajao do stola sa tortom i
radovao se. Onda je stigao jedan drugi dečak , duplo veći od njega i
stao ispred njega, ne dozvoljavajući mu da vidi bilo šta. Okružili su
ga ljudi sa svih strana, onemogućivši pristup kumi koja je stajala iza
njega. Došao je čovek sa papirnim tanjirićima, a onda kao da je đavo
ušao u te ljude naokolo, počeli su da se guraju kao da tortu nikad u
životu nisu videli, nisu obraćali pažnju ni na jedno dete koje je
stajalo ispred, pa ni na mog klinca. Svakim trenutkom sve više se
gurahu kao stoka kad je zatvorena u oboru, pa joj se da da jede
odjednom. U stomaku poče da mi ključa, jer sam video šta može da bude
kad rulja podivlja. Rekoh kumi da izvuče mog sina iz reda, a ona mi
samo bespomoćno odgovori da ne može zbog ovih ispred nje. E, tu već
pobesnim, odem do nje i bukvalno počnem da razmičem ljude da bih došao
do klinca, ne obazirući se ni na koga.
-Šta se guraš?, reče mi gospođa pored.
-Samo dete da uzmem.
-Pa i mi imamo decu, što nisi stao na vreme, dodade veštica misleći da se ja guram zbog torte, a ne da bih izvadio malog. E, tu mi je pukao film.
-Nemoj da ti sad udarim šamarčinu!, viknuh na nju besno, vukući malog iz mase.
-Ma nemoj?!, nastavi ona.
-Jeb’o ti pas mater!, proderah se i izađoh sa malim, koji je protestvovao zbog torte.
Ne
volim kad ljudi izvuku ono najgore iz mene, ali mislim da je dosta bilo
okretanja drugog obraza, stoka razume samo jedan jezik , jezik sile -
oko za oko, zub za zub.
Milan je stajao kod prozora,
zagledan u jesenji dan. Pogled mu je bio prazan, beživotan. Nije
primećivao šta se oko njega dešava. Sestre su prolazile pored njega,
neka u beloj, neka u zelenoj uniformi. Svaka je išla svojim poslom, ili
da obiđu brojne pacijentkinje ili u operacionu salu. Ni one nisu njega
primećivale, bio im je poput inventara, poput kolica koje su gurale kad
idu da isporuče terapiju.
Napolju,
čovek je čistio lišće. Milan se odjednom zagleda u njega. Ni sam ne zna
da li je to bilo zbog čovekovih cipela, koje su mu se učinile toliko
smešne sa svojim špicastim vrhom, od čega je dobio iznenadnu želju da
prsne u smeh.
„Kakve
cipele gaze suvo lišće, da li moguće da mu je to deo radne uniforme?“,
pomislio je Milan. Poče sa pažnjom da zagleda čoveka. Bio je ćelav, i
nosio je neku staru jaknu preko koje je imao prsluk. Bio je okrugao, sa
povećim stomakom. Ali, to mu nije smetalo da grabi sa snagom i
entuzijazmom mladića.Lišće je šuštalo, bežalo tamo-amo, ali se on nije
predavao, grabio je i grabio dok nije napravio nekoliko jednakih
gomilica. Milanu se učinilo da se nije čak ni preznojio, to je za njega
bio svakodnevni posao na koji je naviknut, radio je ga je sa rutinom i
verovatno nije mislio ni o čemu. Za čas se bio izgubio Milanu iz vida.
Onda ga Milan vide kako se vraća. U ruci je imao parče kartona i
upaljač. Kresnuo je i vatra upali karton, koji prinese lišću, a ono
suvo kao barut planu iz momenta. Sunuše plamičci uvis ubrzo iz svih
gomilica. Dim vetar potera ka Milanu, probi se njegov opori miris kroz
zatvoren prozor i zapara mu nozdrve. Milan je bio hipnotisan
plamičcima, zurio je u njih netremice.
„Umire
staro lišće, umire i pretvara se u prah. Ali, na proleće će odatle, iz
tog zgarišta, iz te posivele zemlje, da nikne mlada zelena trava“,
mislio se još uvek setan. Život će pobediti opet.
„Kako
je dosadan ovaj posao svake jeseni“, mislio je domar dok je privodio
kraju svoju dnevnu obavezu. „ Jedva čekam da završim i da negde popijem
pivo, da sperem ovu dimčinu iz grla“.
Na naslovnim stranama svih novina su iste teme: ubistva, smanjenje
plata i Veliki brat. Svaki dan neko nekog ubije, ili je pomahnitali
vozač zgazio pešaka, ili je nepropisno preticao. Pa, onda imamo ubistva
zbog kriminala - dugova, droge ili koristoljublja i na kraju porodična
ubistva kad otac ubije sina, sin oca, muž ženu i slično. Silovanja da i
ne pominjem. Nešto tu onda nije u redu što se tiče kaznene politike
Srbije, očigledno je blaga, kad povratnici čine krivična dela . A kad
bi bile drakonske kazne, tipa doživotne robije, kastriranja ili
odsecanja ruke, neki bi se zapitali da li da čine to što čine.
Druga goruća tema je nedostatak para u budžetu i pitanje hoćemo
li uspeti da vratimo dug. Prvo su rekli da plate koje se finansiraju iz
budžeta neće dirati, a onda su brže bolje to porekli i sad kažu da će
ipak plate da idu dole. Onima koji imaju mnogo to se neće ni osetiti,
ali većinu koja jedva sastavlja kraj s krajem će to i te kako da lupi
po džepu. Jeftiniju hranu samo nude na prodaju u Beogradu, jer
prestonica ne sme da se pobuni, a unutrašnjost ko jebe. U stvari, oni
koji imaju mnogo i ne razmišljaju na isti način kako žive oni koji
nemaju, oni ne žive u istom svetu, pa ih ne dotiče to kako platiti
obaveze i preživeti do sledeće plate. Oni će i dalje moći da kupe šta
hoće i da odu gde hoće. Nama
neće trebati vize, ali pare za put svakako hoće. Kad treba da se daju
pare nekom za lečenje, onda para nema, kad je trebalo dečaku da se kupi
traktor, onda su tražili donaciju iz inostranstva. Bitno je da se
njihov vozni park obnovi, da im se guzice ne nažuljaju.
I
kao šlag na torti dolazi zabava za mase, u odeljku hleba i igara,
Veliki brat. Tu će raja da gleda VIP osobe kako su i oni u stvari
normalni ljudi, kako i oni imaju svoje ljudske slabosti i mane, kako i
oni idu u WC, kupaju se i prde kao i svi normalni ljudi. I onda će raja
manje da misli na svoje probleme i na svoju malu, gore pomenutu platu i
kako preživeti do sledeće… U lepoj nam Srbiji, međ` šljivama, o tugo
jesenjaaaaaaaa…
U nedelju sam sa svojim klincem napravio Sneška ispred svoje zgrade. Bio je
veliki i lep. Imao je kesu umesto kape, narandžastu plastiku umesto
usta, parčad cera umesto dugmića. Moj klinac je bio mnogo srećan. Negde
uveče,kad sam hteo kumu da pokažem Sneška, došao sam do prozora, ali
Sneška nije bilo,bio je ugažen , utaban skroz. Neki bezobrazni klinci,
deca nezadovoljnih roditelja, imbecili koji igraju video igrice i pale
se na nasilje, kreteni kojima smeta sve što drugi napravi, idioti
zaglupljeni televizijom su ga srušili iz besa, iz obesti jer im je bilo
dosadno, pa rekoše, daj neka se to dete koje je pravilo Sneška nervira.
Jer oni uživaju kad je neko drugi nesrećan, oni vole da vide da drugi
pati. Ali, oni će se vratiti roditeljima, pa će sa 12 početi da puše, sa
13 da se drogiraju, a sa 14 da pljačkaju prodavnice. Bog neka im je u
pomoći.
Sutradan
smo opet izašli napolje i ovaj put smo napravili 2 Sneška. Nisam bio
lenj, pa sam s vremena na vreme motrio kroz prozor. I pojavila su se
dvojica, otprilike četvrti ili peti razred. Sačekao sam malo, nisam
hteo odmah da reagujem. Jedan je počeo da udara prvog Sneška sa
plastičnom klizalicom. Otvorio sam prozor.
-Zašto rušite Sneška?
-Ne rušimo ga, samo popravljamo.
I
otišli su, ali sam pretpostavio da će se i vratiti. U jednom momentu,
kad sam pogledao kroz prozor, oba Sneška su bila srušena, ali ovaj put
ih nisu izgazili, valjda je sneg bio zaledio.
Uvek
sam bio za to da se svima pruži jednaka šansa. Međutim, u ovom show-u
je nije bilo. Glasovi su kupljeni, ne zna se tačna cifra, ali je
očigledno, pošto se „pobednik“ vrlo neuverljivo branio. Rešio čovek da
uzme lovu, ponudio cifru, i istalio se. Međutim , to nije bilo po
ugovoru. A onda oponent to još iznese u javnost. Produkciji se naravno
to nije svidelo, a išlo je uživo, pa nisu stigli da iseku. I šta će
onda?. Ko još može da proveri glasove publike. A mnogi bi najebali, da
postoje neki dokazi, pa se onda valja i osigurati za dodatni glas.
Naravno, ni to se nikad ne može dokazati. Niti bilo ko tvrdi da je tako
bilo. Samo je malo čudno da se iznose tvrdnje da se pobednik unapred
zna, i da je unapred proslavljao pobedu. U krvi je nama neka prevara,
pa ma kakva bila. Nije bitno što se možda neće imati miran san, bitno
je da se uzme oko 10 -15 hiljada. Možda savest ni ne postoji. Sve je
igra, taktika , kako oni kažu, ne pobođuje najbolji, nego onaj ko se
bolje snađe, podmetne, „taktizira“, igra prljavo. Baš kao u politici,
koja je još prljavija, kao što reče i bivši političar. Tako je i Dario
mislio kad je izbacio najjačeg oponenta. Tako je mislila i Vanja, kad
je spletkarila naokolo, pa i druga Vanja, koja se za sve pitala i
trovala svojim jezikom, kao i mladi član, koji, je, jebi ga, mlad, pa
mu i treba i za izlaske, provod, zezanje, treniranje „prava“ i
studiranje bildovanja. Survivor dokazuje da su najbitnije pare, da se
njima kupuje sve i može sve. Svi kvaliteti ostali se bacaju pod noge,
ništavni su. Poslednja igra, čisto pokazuje nepravednost, jer se
devojke takmiče protiv muškarca u igri gde fizička snaga ima odlučujuću
ulogu. Voditelj je malo ostao zatečen, kao i, verujem, jedan deo
publike, bar onaj deo kod koga pravednost još uvek nešto znači.
