U nedelju sam sa svojim klincem napravio Sneška ispred svoje zgrade. Bio je veliki i lep. Imao je kesu umesto kape, narandžastu plastiku umesto usta, parčad cera umesto dugmića. Moj klinac je bio mnogo srećan. Negde uveče,kad sam hteo kumu da pokažem Sneška, došao sam do prozora, ali Sneška nije bilo,bio je ugažen , utaban skroz. Neki bezobrazni klinci, deca nezadovoljnih roditelja, imbecili koji igraju video igrice i pale se na nasilje, kreteni kojima smeta sve što drugi napravi, idioti zaglupljeni televizijom su ga srušili iz besa, iz obesti jer im je bilo dosadno, pa rekoše, daj neka se to dete koje je pravilo Sneška nervira. Jer oni uživaju kad je neko drugi nesrećan, oni vole da vide da drugi pati. Ali, oni će se vratiti roditeljima, pa će sa 12 početi da puše, sa 13 da se drogiraju, a sa 14 da pljačkaju prodavnice. Bog neka im je u pomoći.

            Sutradan smo opet izašli napolje i ovaj put smo napravili 2 Sneška. Nisam bio lenj, pa sam s vremena na vreme motrio kroz prozor. I pojavila su se dvojica, otprilike četvrti ili peti razred. Sačekao sam malo, nisam hteo odmah da reagujem. Jedan je počeo da udara prvog Sneška sa plastičnom klizalicom. Otvorio sam prozor.

-         Zašto rušite Sneška?

-         Ne rušimo ga, samo popravljamo.

I otišli su, ali sam pretpostavio da će se i vratiti. U jednom momentu, kad sam pogledao kroz prozor, oba Sneška su bila srušena, ali ovaj put ih nisu izgazili, valjda je sneg bio zaledio.