Sve se fino namestilo. Prva smena, pa nisam morao da pitam za zamenu. Krenuo na vreme, u 3.10. Usput pročitao novine i pogledao pola filma. Zvao Lesu da mi objasni kako da stignem do Arene. Malo gradski, malo peške i stigoh. Svud naokolo idu fanovi sa majicama Iron Maiden. Duga kosa na svakom drugom muškarcu. Nalazim frenda sa još trojicom zemljaka. Ista ekipa kao i prošli put. Piju pivo iz flajke. Prava domaća atmosfera. Pridružujem im se i flajka ide u krug kao nekad. Devojčica koja stoji ispred nas ima zanimljiv friz, obrijana sa obe strane glave. Nailazi bus sa fanovima, Masa nema nameru da se pomeri i propusti ga. Jedan fan iz busa palaca jezikom kao kobra na devojku ispred. Prodaju se crveni svetleći rogići. U sedam počinju da puštaju. Pivo se iskapljuje i ulazi se. Prvi put u Areni, zanimljivo mi se čini, blješte reflektori , ogroman stejdž. Slika Laureen Harris, sa natpisom Calm before the rain. Pivom prekraćujemo čekanje do predgrupe. Laureen počinje da peva, a mi shvatamo da nismo trebali ići do wc – a, jer smo se posle toga jedva vratili do istog mesta, 2 metra iza ograde fan pita, jer su se fanovi već zgusnuli. Nije ni čudo, uz sve one buseve napolju, Bosna i inostranstvo i to samo oni što sam ih video, koji su se parkirali u blizini. Laureen izgleda dobro, nije ni zvuk loš, ali se ipak čekaju zvezde večeri. Predgrupa je završila u 8, a do 8.30 traju pripreme. Onda se na video bimu pojavljuje avion koji se spušta na kojem velikim slovima piše Iron Maiden. I baaaam. Počinje gurka na prvu pesmu u kojoj mi  naočare, kao na opruzi, skaču sa glave i jure ka podu (već u glavi slika million staklića, iskrivljenog okvira i krik : O, neeeeeee!), kad u poslednjem momentu uspevam da ih uhvatim i kamen mi pada sa srca. Svetla se pale. Scenografija omota  Powerslave dominira, sa zidom u fazonu Egipta, sa hijeroglifima, ulaz u veliku piramidu koji se sužava i krije mistiku na kraju. Naravno, fanovi pevaju sve vreme, znaju gotovo sve pesme napamet, ruke u vazduhu, čak su i ljudi na tribinama poustajali i svi se sabili ka ogradi. “Volite li poeziju?”, pita Brus, i ja već znam da će svirati moju omiljenu “Rime of the ancient mariner”, uzvikujem to, derem se iz sveg grla i ona počinje, dok se pojavljuje slika starog broda, a stepenicama zaraslim u morske trave. Na “Powerslave”, Brus nosi masku u stilu Faraona, na “The trooper”, je opet, kao i prošli put u uniformi Crvenog mundira i maše Britanskom zastavom, na Iron Maiden se pojavljuje Edi i uperuje pištolj u masu. 22 Accacia avenue,  Wrathchild, Fear of the dark, Aces high… Neko Brusu dobacuje neko pile. “Ah, to bi mogla biti večera”, veli on . Na bis idu Number of the Beast , pa pevajući “Living on the razor’s edge”, balansira Brus na “The evil that men do” i konačno “Sanctuary”  zatvara nastup “Zveri”. Skakanje i pevanje. Na svaku pesmu. A na sebi imam vijetnamku sa uloškom koju ne mogu nigde da ostavim. To je doprinelo da se pregrejem na samom kraju koncerta, pa sam morao da čučnem pored mix pulta. To je bilo dovoljno da se povratim. Kontam da neću stići na bus, ali šta mari, sledeći je u 4 ujutru, tako da svakako mogu stići na posao. Neverovatan osećaj koji će me dugo pratiti. Prava milina.