Pre neki dan sam gledao Farmu, kad je Viktorija parčencetom kartona
čistila tuđe govno iz ženskog toaleta. Neka od žena ladno nije htela
da sedne na dasku, već je kenjala kao skijaš, iz stojećeg položaja, pa
je usrala dobar deo daske. Ajde što je usrala, to se svakom može
desiti, ali za sobom nije počistila svoje govno. Pravi nedostatak
domaćeg vaspitanja. Nisu je naučili da treba za sobom da očisti šolju.
Slično iskustvo čišćenja tuđih govana, pored ostalih nebuloza, sam pod
prinudom imao u vojsci.
Kako sam nabasao na EMO pokret? Sasvim slučajno. Dečak, osmi razred, mi
je prebacio neke sličice na mobilni, neke zafrkancije, i između
ostalih, bile su tu i crtaći Emoovaca. Šta je sad ovo, pitao sam se,
iznenađen i onda sam prošvrljao po netu. Prva vest na kuju sam naišao
je bila samoubistvo nekih tinejdžera koji su obožavali EMO pokret,
jedna devojčica se obesila jer je smatrala da će to impresionirati
ostale Emooovce, dok su se dvoje tinejdžera preko neta dogovorili da
izvrše samoubistvo u isti dan. Zatim sam pročitao da je pokret počeo
2002. a svoj vrhunac dostigao 2004.u modi, muzici, kao stil života.
Svaki tinejdžer koji bi hteo da bude označen kao Emoovac morao bi da
obuče uske pantalone (može i ženske), majice dva broja manje
(obavezno), da napred ima crne pramenove do pola lica, a pozadi kratki
jež stil frizure, sve to začinjeno sa nekim tamnim senkama. Od nakita,
tu su pertle oko zgloba, ili narukvice, komadi kože, sa dugim tankim
šalovima i debelim naočarima sa izbačenim ivicama. Muzika je bila
veliki deo EMO pokreta, a bend koji je bio pokretač toga bio je Taking
Back Sunday (moram priznati da sam tad prvi put čuo za njih, a ostali
bendovi su Thursday, The Used, Thrice, or Bright Eyes (takođe nikad
čuo, baš sam muzički neobrazovan, najgore, ni na tv -u nikad nisam
video ni čuo neku njihovu pesmu koja bi mi zapala za oko, očito nisam
gledao popularne kanale. Motivi na majicama Emoovaca su bile ovce
(Emo-ovce?!), ajkule i pirati. Baš sam bio zbunjen, postao sam pravi
znak pitanja.
Odeljenje za visoko rizične trudnoće. Lekari i osoblje su dobri i
izuzetno ljubazni za razliku od Beograda gde je osoblje hronično
nadrkano i neprijateljski nastrojeno (a tamo je sve nalickano), ali,
nažalost, para za krečenje nema. Da li je bolje trpeti nadrkano
osoblje, ili kragujevačke bubašvabe? Moja žena se opredelila za ovo
drugo.
Duh Džima Morisona, tragične rok legende, je prestravio istoričara
muzike, nekon što se pojavio na fotografiji koja je snimljena na grobu
pevača Doorsa. Slika Breta Mejsnera iz 1997. je snimljena pored
rokerovog groba na groblju Per Lašez, u Parizu u Francuskoj, ali pisac
nije primetio prikazu nalik Morisonu iza sebe dok nije ponovo izradio
snimak 2002. i postavio ga na net. Autentičnost fotografije su
potvrdili eksperti i sada se koristi da promoviše novu knjigu: Duhovi
uhvaćeni na filmu 2: Fotogrfije neobjašnjenog. Ali,Mejsner sada tvrdi da žali što je posetio Morisonov grob jer mu je od tada krenulo naopako.
Britanskom listu Daily Express je izjavio da mu se brak raspao, a da mu
je blizak prijatelj umro od overdoza, a postao je i meta Morisonovih
obožavalaca koji tvrde da ih pohodi duh ove rok zvezde. On kaže: "
U početku je bilo interesantno videti koliko ljudi je osetilo duhovnu
povezanost sa Džimom i fotografijom, ali sada celokupan doživljaj
izgleda negativan."
Ne znam zašto gomila ljudi ima potrebu da priča kako će da ide da se
tušira, kako treba da se kupa, kako se sinoć tuširala ili kako je
kupila novu kupku, pa će da je proba kad se istušira. Koga još zanima
što se neko kupa? Da li to oni žele da naglase da su uredni i čisti,
kako vode računa o ličnoj higijeni? Ili da se drugi kupaju manje, a
smrde više? Kad počnu s takvim pričama dođe mi da idem s pričom kako
sam se lepo iskenjao, kako sam sat vremena sedeo na šolji, usput
pročitao pola novina i razmišljao o smislu života. Priče o fiziološkim
potrebama mi stvarno idu na nerve, a naročito ova o kupanju. Gotovo
uvek mogu da znam ko će je pomenuti i kada. Kao da nema ni o čemu
drugom da se priča. Kao da su glavne stvari u žvotu kupanje i spremanje
jela. Drugih nema i ne treba da postoje. Kupanje stoji na pijedestalu
ovenčano zlatnim vencom, nepobedivo i nedodirljivo. Toliko kupanja
naokolo, koža se prosto istanjila da se providi, telesna mast više ne
postoji, mali dodir sa prljavštinom izaziva najgore bubuljice i
infekcije nepoznate u svetu medicine, sve dlačice su počupane i uredno
izbrijane ili izdepilirane, svaki dan je za kupanje, nije više samo
nedelja rezervisana i nemoj slučajno da sam vas video neokupane!!!
Ne sećam se tačno koliko tad sam imao godina. Čini mi se da bejah osmi
razred, ili prva godina srednje. Ne znam ni ko mi je preporučio tu
emisiju, da li sam video reklamu na tv- u, ili u novinama, znam samo da
sam se posle prvog slušanja žestoko navukao. Emisiju je vodila Dragana
Kaucki, dama sa predivnim glasom, a išla je petkom odnegde 8 ili 9 do
ponoći. Zvala se „Muzički drakstor zabavne muzike“. Privukla me je
tematika, pravi mamac za tinejdžera – u emisiji je Dragana čitala pismatinejdžera
u kojima bi oni iznosili svoje trenutno stanje uma, svoju konfuziju u
prvim susretima sa ljubavlju, pozdravljali bi one u koje su
zaljubljeni, a na kraju bi poželeli neku muzičku želju i ta pesma bi
išla nakon čitanja nekoliko pisama. Pisama bi bilo toliko da se nikako
nisu mogla sva pročitati u jednoj emisiji, pa su neka stizala na red
tek posle 2 ili 3 sedmice. Uvek sam voleo da piskaram, pa sam i ja slao
pisma, čini mi se da sm ih poslao 2 ili 3. Međutim, ni jedno moje pismo
nije došlo na red, izgubilo se negde u tom moru i završilo verovatno u
kontejneru ili negde u kotlarnici. To me nije obeshrabrilo, pa sam i
dalje slušao emisiju sve do ponoći, pa čak ni u grad ne bih hteo da
idem, a kad se zna da je tih godina petak bio jedan od najradosnijih
dana, jer je u istom mahu bio i kraj škole i dan za izlaske, može se
videti kolika je bila moja želja da ostanem kod kuće i slušam radio.
Magija je bila mnogo jaka, nestvarna i nakon toga se nikad više nije
javila. Posle mnogo godina, videh reči i čuh pesmu „Video
killed the radio star“. Da li je televizija stvarno ubila radio? Možda,
slike su lepršavije, za njih treba manje napora, lakše se vare. Danas
se radio sluša na putu od kuće do posla.
