U nedelju sam sa svojim klincem napravio Sneška ispred svoje zgrade. Bio je
veliki i lep. Imao je kesu umesto kape, narandžastu plastiku umesto
usta, parčad cera umesto dugmića. Moj klinac je bio mnogo srećan. Negde
uveče,kad sam hteo kumu da pokažem Sneška, došao sam do prozora, ali
Sneška nije bilo,bio je ugažen , utaban skroz. Neki bezobrazni klinci,
deca nezadovoljnih roditelja, imbecili koji igraju video igrice i pale
se na nasilje, kreteni kojima smeta sve što drugi napravi, idioti
zaglupljeni televizijom su ga srušili iz besa, iz obesti jer im je bilo
dosadno, pa rekoše, daj neka se to dete koje je pravilo Sneška nervira.
Jer oni uživaju kad je neko drugi nesrećan, oni vole da vide da drugi
pati. Ali, oni će se vratiti roditeljima, pa će sa 12 početi da puše, sa
13 da se drogiraju, a sa 14 da pljačkaju prodavnice. Bog neka im je u
pomoći.
Sutradan
smo opet izašli napolje i ovaj put smo napravili 2 Sneška. Nisam bio
lenj, pa sam s vremena na vreme motrio kroz prozor. I pojavila su se
dvojica, otprilike četvrti ili peti razred. Sačekao sam malo, nisam
hteo odmah da reagujem. Jedan je počeo da udara prvog Sneška sa
plastičnom klizalicom. Otvorio sam prozor.
-Zašto rušite Sneška?
-Ne rušimo ga, samo popravljamo.
I
otišli su, ali sam pretpostavio da će se i vratiti. U jednom momentu,
kad sam pogledao kroz prozor, oba Sneška su bila srušena, ali ovaj put
ih nisu izgazili, valjda je sneg bio zaledio.
Uvek
sam bio za to da se svima pruži jednaka šansa. Međutim, u ovom show-u
je nije bilo. Glasovi su kupljeni, ne zna se tačna cifra, ali je
očigledno, pošto se „pobednik“ vrlo neuverljivo branio. Rešio čovek da
uzme lovu, ponudio cifru, i istalio se. Međutim , to nije bilo po
ugovoru. A onda oponent to još iznese u javnost. Produkciji se naravno
to nije svidelo, a išlo je uživo, pa nisu stigli da iseku. I šta će
onda?. Ko još može da proveri glasove publike. A mnogi bi najebali, da
postoje neki dokazi, pa se onda valja i osigurati za dodatni glas.
Naravno, ni to se nikad ne može dokazati. Niti bilo ko tvrdi da je tako
bilo. Samo je malo čudno da se iznose tvrdnje da se pobednik unapred
zna, i da je unapred proslavljao pobedu. U krvi je nama neka prevara,
pa ma kakva bila. Nije bitno što se možda neće imati miran san, bitno
je da se uzme oko 10 -15 hiljada. Možda savest ni ne postoji. Sve je
igra, taktika , kako oni kažu, ne pobođuje najbolji, nego onaj ko se
bolje snađe, podmetne, „taktizira“, igra prljavo. Baš kao u politici,
koja je još prljavija, kao što reče i bivši političar. Tako je i Dario
mislio kad je izbacio najjačeg oponenta. Tako je mislila i Vanja, kad
je spletkarila naokolo, pa i druga Vanja, koja se za sve pitala i
trovala svojim jezikom, kao i mladi član, koji, je, jebi ga, mlad, pa
mu i treba i za izlaske, provod, zezanje, treniranje „prava“ i
studiranje bildovanja. Survivor dokazuje da su najbitnije pare, da se
njima kupuje sve i može sve. Svi kvaliteti ostali se bacaju pod noge,
ništavni su. Poslednja igra, čisto pokazuje nepravednost, jer se
devojke takmiče protiv muškarca u igri gde fizička snaga ima odlučujuću
ulogu. Voditelj je malo ostao zatečen, kao i, verujem, jedan deo
publike, bar onaj deo kod koga pravednost još uvek nešto znači.
Sve se fino namestilo. Prva smena, pa nisam morao da pitam za zamenu.
Krenuo na vreme, u 3.10. Usput pročitao novine i pogledao pola filma.
Zvao Lesu da mi objasni kako da stignem do Arene. Malo gradski, malo
peške i stigoh. Svud naokolo idu fanovi sa majicama Iron Maiden. Duga
kosa na svakom drugom muškarcu. Nalazim frenda sa još trojicom
zemljaka. Ista ekipa kao i prošli put. Piju pivo iz flajke. Prava domaća atmosfera. Pridružujem im se i flajka
ide u krug kao nekad. Devojčica koja stoji ispred nas ima zanimljiv
friz, obrijana sa obe strane glave. Nailazi bus sa fanovima, Masa nema
nameru da se pomeri i propusti ga. Jedan fan iz busa palaca jezikom kao
kobra na devojku ispred. Prodaju se crveni svetleći rogići. U sedam
počinju da puštaju. Pivo se iskapljuje i ulazi se. Prvi put u Areni,
zanimljivo mi se čini, blješte reflektori , ogroman stejdž. Slika
Laureen Harris, sa natpisom Calm before the rain. Pivom prekraćujemo čekanje do predgrupe. Laureen počinje da peva, a mi shvatamo da nismo
trebali ići do wc – a, jer smo se posle toga jedva vratili do istog
mesta, 2 metra iza ograde fan pita, jer su se fanovi već zgusnuli. Nije
ni čudo, uz sve one buseve napolju, Bosna i inostranstvo i to samo oni
što sam ih video, koji su se parkirali u blizini. Laureen izgleda
dobro, nije ni zvuk loš, ali se ipak čekaju zvezde večeri. Predgrupa je
završila u 8, a do 8.30 traju pripreme. Onda se na video bimu
pojavljuje avion koji se spušta na kojem velikim slovima piše Iron
Maiden. I baaaam. Počinje gurka na prvu pesmu u kojoj mi naočare,
kao na opruzi, skaču sa glave i jure ka podu (već u glavi slika million
staklića, iskrivljenog okvira i krik : O, neeeeeee!), kad u poslednjem
momentu uspevam da ih uhvatim i kamen mi pada sa srca. Svetla se pale.
Scenografija omotaPowerslave dominira, sa zidom
u fazonu Egipta, sa hijeroglifima, ulaz u veliku piramidu koji se
sužava i krije mistiku na kraju. Naravno,
fanovi pevaju sve vreme, znaju gotovo sve pesme napamet, ruke u
vazduhu, čak su i ljudi na tribinama poustajali i svi se sabili ka
ogradi. “Volite li poeziju?”, pita Brus, i ja već znam da će svirati
moju omiljenu “Rime of the ancient mariner”, uzvikujem to, derem se iz
sveg grla i ona počinje, dok se pojavljuje slika starog broda, a
stepenicama zaraslim u morske trave. Na “Powerslave”,
Brus nosi masku u stilu Faraona, na “The trooper”, je opet, kao i
prošli put u uniformi Crvenog mundira i maše Britanskom zastavom, na
Iron Maiden se pojavljuje Edi i uperuje pištolj u masu. 22 Accacia avenue, Wrathchild,
Fear of the dark, Aces high… Neko Brusu dobacuje neko pile. “Ah, to bi
mogla biti večera”, veli on . Na bis idu Number of the Beast , pa
pevajući “Living on the razor’s edge”, balansira Brus na “The evil that
men do” i konačno “Sanctuary” zatvara nastup
“Zveri”. Skakanje i pevanje. Na svaku pesmu. A na sebi imam vijetnamku
sa uloškom koju ne mogu nigde da ostavim. To je doprinelo da se
pregrejem na samom kraju koncerta, pa sam morao da čučnem pored mix
pulta. To je bilo dovoljno da se povratim. Kontam da neću stići na bus,
ali šta mari, sledeći je u 4 ujutru, tako da svakako mogu stići na
posao. Neverovatan osećaj koji će me dugo pratiti. Prava milina.
