Milan je stajao kod prozora,
zagledan u jesenji dan. Pogled mu je bio prazan, beživotan. Nije
primećivao šta se oko njega dešava. Sestre su prolazile pored njega,
neka u beloj, neka u zelenoj uniformi. Svaka je išla svojim poslom, ili
da obiđu brojne pacijentkinje ili u operacionu salu. Ni one nisu njega
primećivale, bio im je poput inventara, poput kolica koje su gurale kad
idu da isporuče terapiju.
Napolju,
čovek je čistio lišće. Milan se odjednom zagleda u njega. Ni sam ne zna
da li je to bilo zbog čovekovih cipela, koje su mu se učinile toliko
smešne sa svojim špicastim vrhom, od čega je dobio iznenadnu želju da
prsne u smeh.
„Kakve
cipele gaze suvo lišće, da li moguće da mu je to deo radne uniforme?“,
pomislio je Milan. Poče sa pažnjom da zagleda čoveka. Bio je ćelav, i
nosio je neku staru jaknu preko koje je imao prsluk. Bio je okrugao, sa
povećim stomakom. Ali, to mu nije smetalo da grabi sa snagom i
entuzijazmom mladića.Lišće je šuštalo, bežalo tamo-amo, ali se on nije
predavao, grabio je i grabio dok nije napravio nekoliko jednakih
gomilica. Milanu se učinilo da se nije čak ni preznojio, to je za njega
bio svakodnevni posao na koji je naviknut, radio je ga je sa rutinom i
verovatno nije mislio ni o čemu. Za čas se bio izgubio Milanu iz vida.
Onda ga Milan vide kako se vraća. U ruci je imao parče kartona i
upaljač. Kresnuo je i vatra upali karton, koji prinese lišću, a ono
suvo kao barut planu iz momenta. Sunuše plamičci uvis ubrzo iz svih
gomilica. Dim vetar potera ka Milanu, probi se njegov opori miris kroz
zatvoren prozor i zapara mu nozdrve. Milan je bio hipnotisan
plamičcima, zurio je u njih netremice.
„Umire
staro lišće, umire i pretvara se u prah. Ali, na proleće će odatle, iz
tog zgarišta, iz te posivele zemlje, da nikne mlada zelena trava“,
mislio se još uvek setan. Život će pobediti opet.
„Kako
je dosadan ovaj posao svake jeseni“, mislio je domar dok je privodio
kraju svoju dnevnu obavezu. „ Jedva čekam da završim i da negde popijem
pivo, da sperem ovu dimčinu iz grla“.
Na naslovnim stranama svih novina su iste teme: ubistva, smanjenje
plata i Veliki brat. Svaki dan neko nekog ubije, ili je pomahnitali
vozač zgazio pešaka, ili je nepropisno preticao. Pa, onda imamo ubistva
zbog kriminala - dugova, droge ili koristoljublja i na kraju porodična
ubistva kad otac ubije sina, sin oca, muž ženu i slično. Silovanja da i
ne pominjem. Nešto tu onda nije u redu što se tiče kaznene politike
Srbije, očigledno je blaga, kad povratnici čine krivična dela . A kad
bi bile drakonske kazne, tipa doživotne robije, kastriranja ili
odsecanja ruke, neki bi se zapitali da li da čine to što čine.
Druga goruća tema je nedostatak para u budžetu i pitanje hoćemo
li uspeti da vratimo dug. Prvo su rekli da plate koje se finansiraju iz
budžeta neće dirati, a onda su brže bolje to porekli i sad kažu da će
ipak plate da idu dole. Onima koji imaju mnogo to se neće ni osetiti,
ali većinu koja jedva sastavlja kraj s krajem će to i te kako da lupi
po džepu. Jeftiniju hranu samo nude na prodaju u Beogradu, jer
prestonica ne sme da se pobuni, a unutrašnjost ko jebe. U stvari, oni
koji imaju mnogo i ne razmišljaju na isti način kako žive oni koji
nemaju, oni ne žive u istom svetu, pa ih ne dotiče to kako platiti
obaveze i preživeti do sledeće plate. Oni će i dalje moći da kupe šta
hoće i da odu gde hoće. Nama
neće trebati vize, ali pare za put svakako hoće. Kad treba da se daju
pare nekom za lečenje, onda para nema, kad je trebalo dečaku da se kupi
traktor, onda su tražili donaciju iz inostranstva. Bitno je da se
njihov vozni park obnovi, da im se guzice ne nažuljaju.
I
kao šlag na torti dolazi zabava za mase, u odeljku hleba i igara,
Veliki brat. Tu će raja da gleda VIP osobe kako su i oni u stvari
normalni ljudi, kako i oni imaju svoje ljudske slabosti i mane, kako i
oni idu u WC, kupaju se i prde kao i svi normalni ljudi. I onda će raja
manje da misli na svoje probleme i na svoju malu, gore pomenutu platu i
kako preživeti do sledeće… U lepoj nam Srbiji, međ` šljivama, o tugo
jesenjaaaaaaaa…
