Do osamdesetih, ljudi su imali seksa koliko hoćeš i to bez kondoma, ne plašeći se boleština, jer najgore što su mogli da zarade bio je triper ili sifilis, ali znali su da se od toga ne umire, već da se leči uz veću dozu antibiotika. Još i vreme dece cveća, slobodna ljubav na sve strane, odobreni promiskuitet, svako se voli sa svakim. A onda su naučnici tražili neki novi otrov za uništenje što većeg broja "neprijatelja", i smislili su novi virus, AIDS, a kako će ga najbolje fuljnuti većini ljudi, nego polnim putem , jer svi ljudi to upražnjavaju. Verovatno su imali i protiv - otrov. Međutim, kao što to i obično biva, oružje se okrenulo protiv svojih tvoraca, virus je mutirao i više se nije mogao zaustaviti, a "neprijatelji" nisu bili ti koji su samo bili ugroženi, već svi na svetu. Tako, seks više nije postao bezazlen i naivan, a AIDS se više nije samo dešavao nekom drugom. Ali, opet dosta mladih veruje da se samo dešava nekom drugom. Dosta mladih je sebično, ne obraća pažnju na partnera, bitno je samo vlastito zadovoljenje strasti. Kažu, uz kondom im se gubi užitak, a to što im partnerka (da uzmemo da su oboje zdravi i zanemarimo bolesti na trenutak) može zatrudneti nije ih briga? Što će morati verovatno da ide na kiretažu, jer ni ona , niti on nisu još spremni za brak? Što na kiretaži može da dođe do komplikacija koje mogu dovesti do trajnog steriliteta? Što sve to ostavlja psihički ožiljak?
Bio sam svedok nedavno, pošto sam bio na ginekologiji, koliko je samo žena u jednoj sedmici prošlo kiretažu. Ogroman broj. I pored toliko sredstava za kontracepciju, i njima i njihovim partnerima je bilo lepše i lakše da ništa ne koriste, da bude coitus interruptus, ali i pored toga jedan je pronašao put. I ode jedno odeljenje u smrt. I smanji se populacija. Jer on nije hteo da stavi kondom. Jer ona nije popila tabletu ili stavila spiralu. I sad im je lepše da je on dovede tu na kasapljenje, plati doktoru i čeka da taj fetus ode u slivnik. To je vrhunac nebrige i mazohizma.
