Čitam ja tako neki dan No one here gets out alive, biografiju Doorsa, pokušavajući da proniknem u ličnost Kralja guštera po ko zna koji put, ovaj put iz ugla novinara i momka koji je radio za njih, odgovarao je na pisma mnogobrojnih fanova još kao tinejdžer i već pri samom kraju nabasam na datum koji sam i zaboravio, 3.jul davne 1971. Čudna koincidencija, proguglam malo po netu i vidim da je prošlo 4 decenije, da su se fanovi, i mladi i malo stariji, okupili na pariskom groblju Per la Šez, sa dva originalna člana, Rej Manzarekom i Robijem Krigerom, da zajedno odaju poštu svom idolu i prijatelju, Džejmsu Daglasu Morisonu, rok legendi, nekadašnjoj zvezdi vodilji grupe The Doors, čija slava i popularnost i danas traje i nije izbledela uprkos tolikoj vremenskoj distanci. Prethodno pročitavši dve biografije pisane od strane njegovih prijatelja i kolega iz benda Riders on the storm od Džona Densmora, bubnjara i Light my fire od Reja Manzareka, klavijaturiste, video sam kolika je gromada Džim bio, inteligentni pesnik, roker koji je išao ispred svog vremena, ali sa druge strane i neopevana budala (jerk), koji je umeo itekako idiotski da se ponaša prema svojim prijateljima, kad bi ih plašio viseći na terasama iznad ambisa, ili do ludila dovodio svoju devojku i "kosmičkog partnera - sapatnika", Pamelu, varajući je gde god je stigao i menjajući raspoloženja prema njoj od izliva nežnosti do grubosti jednog sadiste. Rej je to dobro rekao da je u Džimu obitavao i Džimbo i kad god bi ovaj drugi izašao i prevagnuo, došlo bi do nekog incidenta ili katastrofe. Zbog toga je Džimbo, alter ego nalik Mister Hajdu, bio Rejova najveća noćna mora. Možda ga je i on naveo da krene sa omiljenom drogom svoje devojke, heroinom, iako se užasavao igle, pa ga je najverovatnije ušmrknuo i overdozirao u pariskom klubu( u kombinaciji sa alkoholom), da bi bio prenešen u hotelsku sobu.Zvanična verzija smrti je bio srčani napad koji se desio u kadi, međutim obdukcije nikad nije bilo, a Pamela je svoju tajnu odnela u smrt, tri godine posle svog dragog, nikada se ne oporavivši posle njegove smrti. I sama je skončala od overdoza heroinom. Brilijantni um koji je imao viziju da će da bude treći, posle Dženis i Hendriksa, koga će slava i poroci dotući. A samo je želeo da pobegne od svega i da bude pesnik, a ne lider benda koji poziva na pobunu, ne onaj od koga se uvek očekivao neki novi i veći ispad na koncertu.
Rodio sam se 5 godina kasnije, za Morisona sam saznao tek u srednjoj školi, ali me njegov lik i danas opčinjava, čak pomalo i žalim što nisam živeo u njegovom vremenu. 6 albuma su Dorsi napravili, bez kompilacija, poslednji je bio L.A. Woman.Neke pesme bih mogao slušati opet i ponovo, po hiljaditi put, većinu znam i napamet. Ako ikada u životu odem u Pariz, tamo bih otišao prvo, pre Ajfelove kule i Luvra. Jer Mr Mojo Risin, ustaje u mom srcu po ko zna koji put.
