Prvo napravite smešu od 80% vode, 15% deterdženta (bolje nekog gušćeg,
npr. Fairy - ja) i 5% glicerina. Zatim uzmite stari reket, umočite i
počnite sa igrom. Baloni će biti ogromni i veoma su zarazni, ja sam se
igrao ceo dan, kao dete, otimao sam svom klincu reket da ih ja pravim.
Nekad je postojao deterdžent koji se zvao Sjaj i koji je bio izvanredan
za pravljenje . Sipao bih ga bez vode i odjednom bi moglo da izleti po
pedesetak balona, a pošto sam stanovao iznad haustora gde je bila
promaja non - stop (prolaz sa jedne na drugu stranu zgrade), baloni bi
leteli svuda i bilo ih je milina gledati. Kako je samo lepo biti mali, deca ne znaju šta imaju i hoće što pre da porastu, a onda bi se svi vratili u detinjstvo.
Nekad mi se čini
da imam toliko toga da kažem, ali kad bih krenuo, odjednom je glava
prazna, tako da onda nemam da kažem ništa. Nije ni čudo što mi najveća
inspiracija dolazi na šolji, jer tu čovek dolazi samo jednim poslom,
oslobođen svih briga i obaveza, tako da uvek nove ideje naiđu, nekad
polako kao malo tvrdo govance koje predstavlja čep onom što iskulja
posle njega. Posle pola toga zaboravim, pa mi žao što tu negde ne držim
olovku i papir ili bar mobilni, da mogu da izdiktiram trenutne misli.
Juče mi, recimo, palo na pamet da pišem svoju biografiju, jer tu bih
zaista imao materijala, počev od mnoštva likova koje lično poznajem, do
obilja događaja koje bih prilično verno mogao opisati. Tek sa ove
distance mogu da kažem da nije sve crno – belo u šta sam slepo verovao
(i bio duboko u zabludi) kao jako mlad i zelen. Ta biografija bi bila
uglavnom samo meni i interesantna i možda ponekima koje bih opisao
(želeli bi da vide da li sam ih ocrnio ili nahvalio). Pošto bih pisao
ono što stvarno mislim, velika većina bi se i naljutila, no to bi bilo
ono što sam ja, ne cvećka, već jedan pomalo samoživ, sebičan, gadan i
loš lik. Sve izbegavaš da nekome kažeš u lice šta misliš radi dobrih
odnosa i lepog ponašanja, ali konačno shvatiš da je tako trebalo odavno
da radiš. Ono malo preostalih bi bili oni što zaista vrede. Kad na
vreme vidiš kako ljudi mogu biti ružni, prljavi i zli iznutra, onda te
i malo ljudskosti i dobrote zaista obraduje. Toliko glume i fasada,
toliko identiteta da je internet malo dete u poređenju sa minutom
pravog života, toliko laži i onih koji u njih slepo veruju, toliko
pretvaranja i kameleona, toliko cinizma i prećutkivanja, toliko
zanemarivanja i negiranja. Toliko se ljudi prave ludi, žive kao da se
nije dogodilo ono što ne žele da vide. I svima je lepo, svi se smeškaju
nabacujući svoj najbolji kez, govoreći sebi da je lepše da imaju i
život u laži sa lepom fasadom nego da svojim komšijama budu najnoviji
aber i osoba za sažaljenje...
