Užina kod Džoa

Zabranjeno pusenje - Ko te kara nek ti pise pjesme

U krajnjem kutu svoje dnevne sobe,
gdje ne moze doprijeti nepozvani pogled,
na dnu svojih prepunih vitrina,
krijes slatku fasciklu s natpisom "intima",
medju' slikama tebi dragih lica,
gdje cuvas svoje spomene i pisma,
sve u formi poezije, stiha,
nalazi se i moja ljubav tiha.
To su pjesme nikad objavljene,
napisane zbog voljene zene,
al datumi na njima su stari,
vec odavno nema novih stvari,
jer umjesto poetskih visina,
iz mene izlazi samo tuga i gorcina,
i misao sto se reci ne smije,
Ko te kara nek ti pise pjesme!

Htio bih da budem gospodin,
i izbjegnem reakcije bjesne,
ali rec' cu k'o pravi primitivac,
Ko te kara nek ti pise pjesme!

Znam da slusas moje nove ploce,
sa njima se branim od samoce,
i ubacim nesto da te strecne,
Ko te kara nek ti pise pjesme!

Verovatno sam omatorio kad to više ne mogu da podnesem. Nekada sam mogao, popio bih više, uhvatio se u kolo i "kačio veš" celo veče, peo se po klupama, pevao, ma ne pevao, više se drao. Mora da je to bilo zbog alkohola, jer kad bih se napio, ne bi mi bila bitna muzika koju inače ne podnosim, koju kući nikada ne bih uključio, ne bi mi bila bitna seljačija koja je dizala ruke uz nebulozne pesme. Ali, bar su pesme bile iole dinamičnije, iole su te terale da se zabaviš, ovo sad kao tužbalice, kao sahrana, a ne svadba. Sigurno je zbog alkohola, znam zašto one bekrije uživaju, naroljaju se toliko da im sve postane nebitno, pa i debela pevačica koja ne razlikuje vokale, pa a, e, i, o, u peva kao jednu mešavinu jednoličnim glasom, kao da snima ploču u najgorem studiju na svetu, niti odrtaveli pevač kome je ovo ko zna koja tezga po redu i jedva čeka da što pre odradi tezgu da bi mogao da dođe kući da se ispava kao čovek. A pokušao sam da se napijem , ali mi nije išlo, koje prokletstvo, hoću da se napijem na svadbi da podnesem muziku, a ono neće. Pelinkovac, nekoliko komada, pa onda špricer. Ali, dobro sam jeo, pa ništa, ništa da udari. Jedino je klopa bila dobra. Ventilacija nikakva, svi zapušili, dimčine koliko hoćeš, digla se do plafona, mogli su komotno da ne puše već samo da inhaliraju. "Kosa  seda" je bila tri puta, kao i još poneke pesme, od čega mi se digla kosa na glavi, ništa novije, ništa dinamično što bi svadbu učinilo veselom. Doduše, većina se na oko veselila, izgleda da vole te pesme, leže im, šta li, pogađa ih tekst, verovatno sam onda ja otpadnik koga to ne pogađa, dok većina uživa i loži se. Mlada i mladoženja bejahu simpatični, no naš dolazak je  ipak bilo moranje, vraćanje duga, i to u nezgodnom trenutku kad moraš da platiš sve obaveze, da preživiš a i da se isprsiš za svadbu, da odužiš. Pomislim, jebote, što nešto i uopšte praviti i zvati ljude, kad sve to posle moraš da vratiš. Ajde da imaš, pa i da ti ne bude žao, ali ako ćeš posle 10 dana stezati kaiš, to prelazi u žešći mazohizam. Raskrsica na jugu, o tugo jeseeeeenjaaaaa. Voziš se tri sata u dolasku, plus još više u povratku, bekrije u busu urlaju, odazivaju se " jer ih neko zove sa cd-a" i hoće da izađu iz busa da pišaju na svakih 500 metara. Vozač pušta pesmu u kojoj pevač peva "skini sve sa sebe, ja bih tako da te jebem, nemoj da se stidiš, dođi da ga vidiš", a u busu ima i dece. I onda si i osuđen da ne možeš da odeš kad hoćeš, već kad se većina smiluje. Na kraju, zbog tvdih stolica i hladnoće napolju moraš sebe da primoraš da se malo "zabavljaš" i kaobajagi igraš da bi ti što brže prošlo tih 6 sati.